Prošlo je tačno dva meseca otkako sam se vratila kući i da budem iskrena imam utisak da sam skoro celu prošlu godinu sanjala, kao da se i nije desilo sve što se desilo poslednjih 9 meseci. Još uvek nemam utisak da sam se vratila kući, kao da nisam svesna da sam se vratila i gde sam se vratila…

Bilo kako bilo, sve je prošlo i moram da vam priznam da je bila jedna luda vožnja u pitanju. Jug Italije a posebno Napulj je svet za sebe. Glasni i srdačni ljudi, uvek nasmejani i spremni da vam pomognu – ako znate italijanski, pošto NIKO od meštana ne govori engleski. To nam je većini bila prepreka br.1 kada smo došli, a taj problem je bio rešen odmah u martu i aprilu, intezivnim kursem italijanskog jezika u trajanju od 4 nedelje, gde smo, uz izuzetno harizmatične profesore brzo savladali osnove i bili spremni da se upustimo u ovu avanturu. Pošto smo rešili problem jezičke barijere, bacilli smo se na stvaranje i rešavanje drugih problema.

Živeli smo nas šestoro u jednoj kući odmah pored mora. Kuća je imala ogromnu terasu sa koje se pružao fantastičan pogled na ostrva Capri i Ischiu dok se u daljini mogao videti Vezuv i Napulj. Zaista bajkovit prizor. Ujutro ustaješ, skuvaš sebi kafu i pokušavaš da shvatiš da li sanjaš ili ne. Naravno, posle nekoliko meseci skineš ružičaste naočare i vidiš stvari i ljude onakvima kakvi zaista jesu. Već tada mi je bilo jasno da će kulturološke razlike i razlike u kućnom vaspitanju ili nedostatku istog, zapečatiti naše odnose kao grupe za vijek i vijekova. Ali šta ćeš, prihvatiš da su  i te stvari deo života i fokusiraš se na ono što je lepo u datom trenutku.

Što sam i učinila. Ono malo slobodnog vremena sam provodila lutajući obalom, upoznajući mesta, uživajući u predivnim pejzažima, najboljem sladoledu i pici na planeti i razgovoru sa divnim meštanima. Uvek bi se iznenadili što ih razumem i pohvalili moj italijanski, iako se iz aviona moglo čuti da sam strankinja. Uglavnom su se čudili kada sam rekla da sam iz Srbije, ali tako sam se zapričala sa svakavim ljudima i naslušala se svakakvih dogodovština. Čak tri puta sam davala intervju za italijansku nacionalnu televiziju kada su pravili reportaže o našem rezervatu. Jednom za RAI1 a dva puta za RAI3, na italijanskom jeziku naravno. Dobar skor zar ne? Slobodne dane bih trošila na putovanja. Posetila sam Rim, Taranto, Salerno I Firenzu. Antičku Pompeju i mesta oko Vezuva. Čarobno. Topla preporuka.

U okviru projekta M.A.R.E svako od nas je trebao da da neki svoj doprinos. Meni je zapalo da radim identifikaciju algi. Oči su mi ispale ali našla sam preko 50 vrsta makroalgi! Ostali su radili na letnijim radionicama za decu preko raspusta, na radionicama za srednjoškolce, identifikaciji organizama, na promociji svega što radimo na društvenim mrežama… Da ne zalazim u detalje što se tiče pojedinačnih aktivnosti, sve to možete pogledati na našoj FB stranici i sajtu Project M.A.R.E. Ono što je mene fasciniralo su boje Tirenskog mora. Sve vrvi od života! Čim zaronite na samo metar-dva, pojavljuje se živopisan i šareni svet koji nikada ranije nisam videla. Prelepe alge, ribe svih boja i veličina, puževa, morskih ježeva, predivno! Prvi put u životu sam u prirodi videla živi koral! I morske kornjače! Pisala sam vam o njihovom oslobađanju ako se sećate. Zaista fantastično!

Kako je vreme prolazilo, morala da savladam meni osnovno oruđe za rad u zalivu – kajak. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, ovladala sam tim čudom od 4m i naučila da manevrišem njime kao da vozim bicikl. Fun fact, inače ne znam da vozim auto, ali sam zato naučila da vozim gumeni čamac. Ne biste verovali koliko ima osetljive komade.

Došlo je leto. Famozni rad u zalivu sa brodovima. Šta je bio naš zadatak? Uvek je dvoje ljudi radilo u zalivu. U 10h bi nas dvoje čamac pokupio iz marine gde smo živeli i prevezao do zaliva (do kog se moze stići isključivo pešice po kozijim stazama ili čamcem). Jedan od nas bi uzeo kajak i tabelu za beleženje informacija o brodovima i odveslao do sredine zaliva čekajući nezvane goste. Kada bi se pojavili na horizontu, doveslao bi do njih, predao informacije i uglavnom ljudi su bivali fini i odlazili su ali bude i onih koji se vole raspravljati. Mi sve radimo na finjaka, informišući ih i to je sve. A ako baš traže nevolju, tu je Obalska straža koju uvek šef zove ako baš ima problema. Nikad neću zaboraviti kada sam jednom sprečila sidrenje jahte dužine preko 45m! Srce mi je sišlo u pete jer je njihovo sidro bilo veliko kao moj kajak! Već sam krenula da se pozdravljam sa životom… Otišli su nakon dužeg ubeđivanja kada je kapetan shvatio da mu ni šarm neće pomoći. Francuzi, najnedokazaniji od svih turista. 

Onaj koji bi ostao na obali bi beležio temperaturu vode na svaka 2h ili šta god je već trebalo. Smenjvali bismo se na sat i po vremena a završavali bismo u 18h, spakovali sve kajake u magacin, zaključali infopoint i krenuli onom smrću od uspona nazad do civilizacije. Izgoreli, prljavi, polumrtvi i pregladneli. Tako je izgledao skoro svaki dan leti. I tako naredna 4 meseca do kraja septembra…

Sa krajem sezone, sve se polako privodilo kraju. Svi smo odahnuli a ja nisam prestajala da brojim dane do povratka. Kako se nazirao kraj projekta, jaz između nas je bivao sve dublji i dublji a želja za premošćavanjem sve manja i manja. Svi su samo želeli da idu kući a ni ja nisam skrivala svoju nostalgiju. U poslednjih mesec dana sam uspela da posetim ostrva koja sam gledala čitave godine, Capri I Ischiu. Vredeli su svaku paru.

Kada se sve karte spuste na sto, ovo je zaista bilo fenomenalno iskustvo, nešto apsolutno neponovljivo i savetujem svakom ko je hrabar i radoznao da pokuša. Da se otisne u nepoznato. Pa šta vam Bog da. Ionako nemate šta da izgubite… Ja sam se vratila sa novim veštinama i naučenim novim jezikom.“Morate da odete da biste znali da se vratite”. Ako budete imali sreće, tek tada ćete shvatiti da su ljudi koji vas vole apsolutno neprocenjivi, nezamenljivi i čarobni i ovaj život čine iole podnošljivim. Shvatićete da fizički kontakt nije preduslov za prijateljstvo i ljubav. I naravno, da vas vole oni koji su uz vas kada su vam najpotrebniji. Ništa drugo zapravo i nije bitno.“Voli vas onaj ko je tu. Tačka.” Nikad nije do mesta, uvek je do ljudi. Uvek.

A Italiju zaista treba doživeti. Kroz njihovu hranu, kulturu, muziku, ples i vino. Još ako znate jezik, otvaraju vam sasvim drugačija vrata nego za većinu turista. Ne postoji mesto na kome se nećete spotaći o neko umetničko ili arhitektonsko remek delo. Sofija Loren je govorila: “Ja nisam Italijanka, ja sam Napolitanka.”Ne dozvolite da vas zavaraju, srce Italije se nalazi na jugu. Najukusnija I najjednostavnija pasta. Mozzarella, paradajz i bosiljak. Prelepo more i jedna Margarita za večeru. Šta ćete više? Te voglio bene assai, ma tanto tanto bene sai…