Zaštita i očuvanje biodiverziteta predstavljaju ’’nasušnu’’ potrebu čovečanstva kao nezamenljivi resurs koji obezbeđuje život ljudi. Međutim, bezbrojnim interakcijama čoveka i prirode, dolazi do prekomernog i nekontrolisanog iskoriščavanja prirodnih bogatstava planete, ugrožavanja i uništavanja brojnih vrsta i ekosistema, a na taj način i do opšteg ’’osiromašenja’’ biosfere i natušavanja budućnosti i napretka civilizacije i ljudskih populacija uopšte. Stoga je u okviru Ujedinjenih nacija oformljena institucijonalizovana delatnost programa za zaštitu sredine (UNEP) koja je pokrenula mnoge svetske inicijative sa ciljem očuvanja biološke raznovrsnosti (Konvencija o Biološkoj raznovrsnosti, Bernska konvencija, Berlinska konvencija, itd.). Svi pokreti i akcije za zaštitu i očuvanje biološke raznovrsnosti zasnivaju se na principima da je svaka genetička kombinacija, svaka vrsta, svaki životni oblik, kao i bilo koja zajednica živih bića ili ekosistem od nemerljive vrednosti i da u takvom obliku moraju biti sačuvani; istovremeno, iskorišćavanje bioloških resursa mora biti umereno i racionalno, čime se obezbeđuje trajno održivi razvoj i obnavljanje prirodnih bogatstava Zemlje. Kontinuirano praćenje (monitoring) stanja i promena biološke raznovrsnosti u lokalno-regionalnim, odnosno nacionalnim, kao i globalnim (planetarnim) razmerama je imperativ i nezaobilazna praktična mera kojom se obezbeđuje njegovo očuvanje i održivo korišćenje. Na taj način se štiti i biosfera u celini. danas su Programom globalne zaštite biodiverziteta i održivog korišćenja njegovih komponenti, u okviru osnovnih ekosistema biosfere, obuhvaćeni:

-marinski i priobalni ekosistemi;

-šumski biodiverzitet;

-biodiverzitet kopnenih voda;

- biodiverzitet sušnih i umereno vlažnih područja;

- biodiverzitet poljoprivrednih i drugih obradivih površina.

Detaljna istraživanja i monitoring u okviru Programa omogućavaju:

-identifikaciju i registrovanje svih postojećih vrsta;

-upoznavanje stanja i mogućnosti ’izvornih’, lokalnih životnih zajednica;

-utvrđivanje prisustva ’stranih’ alohtonih vrsta;

-poznavanje uticaja klimatskih promena na stanje biodiverziteta;

-procenu mogućnosti iskorišćavanja genetičkih resursa;

-utvrđivanje ekonomske vrednosti biodiverziteta;

-procenu uticaja različitih privrednih delatnosti na stanje biodiverziteta;

-uvid u neophodnost edukacije i prosvećivanja ljudi o potrebi očuvanja biodiverziteta.

Efikasne praktične metode u zaštiti biodiverziteta si in situ zaštita, koja se odnosi na očuvanje biološke raznovrsnosti u okviru ekosistema na prirodnom staništu, kao i ex situ zaštita biodiverziteta (genetičkog, specijskog, pa i ekosistemskog), koja se odvija van njihovog prirodnog (orginalnog) staništa, odnosno sredine, u posebnim uslovima (u okviru botaničkih bašta na otvorenom prostoru, staklenih bašta, alpinetuma, dendrarijuma, u posebnim eksperimentalnim ustanovama, bankama gena).

U potpunosti preuzeto iz ’ENCIKLOPEDIJA, Životna sredina i održivi razvoj’, Beograd 2003. ’’ECOLIBRI’’ & Zavod za udžbenike i nastavna sredstva